MOSKVA – Pre 15 godina Beograd se ponovo, po ko zna koji put u istoriji, našao u položaju koji je najbolje opisao srpski književnik Milorad Pavić, parafrazirajući reči arhitekte Le Korbizjea – najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta. 24. marta 1999. godine NATO zemlje su započele agresiju protiv Jugoslavije. Bombe Alijanse su padale ne samo na vojne ciljeve, već i na civilne, poput zgrade RTS, vozove, mostove, stočarske farme, bolnice i kolone izbeglica i još mnogo toga. Poginulo je preko oko 2.000 civila, ranjeno je preko 12.500 ljudi. Ubrzo pošto je bila najavljena operacija protiv Jugoslavije, tadašnji predsednik SAD Klinton govorio je da samo odlučnost može da spreči još veću katastrofu (na Kosovu) u budućnosti. Klinton, blago govoreći, nije bio vidovit. Katastrofa je tek predstojala. Ekonomiji Jugoslavije naneta je gigantska šteta. Srpsko stanovništvo Kosova uglavnom je proterano, a sama pokrajina pod formalnim rukovodstvom terorista u civilu pretvorena je u siromašnu polukoloniju koja bez pogovora podržava sve inicijative Brisela i Vašingtona.

Ratni novinar Aleksej Borzenko doputovao je u Beograd ubrzo posle početka bombardovanja. U intervjuu za Glas Rusije on se seća: - Veče, zvezdano nebo, a u Beogradu je ono vrlo zvezdano. U vazduhu se vodi bitka, čudno osećanje od eksplozija „tomahavka“. Ako na kilometar i po on pogađa cilj, ti prvo osećaš neki udar, čitavim želucem, čitavim telom. Zatim munja, zvučni efekat, u ustima postaje slano, zato što se na desnima pojavljuje krv. NATO bombe su bile uzrok ekološke katastrofe u Jugoslaviji. Sećam se kako je izgledalo sve unaokolo posle bombardovanja rafinerije u Pančevu: sunce se ne vidi, izlaziš na ulicu u svetloj košulji, a za tri minute ona postaje crna. Da, život se nastavljao i pod bombama, stanovništvo se držalo kako je umelo, bilo je jedna celina. Ali psihologija ljudi je počela da se menja, zato što zamislite da nekoliko meseci živite pod pretnjom od pogibije u bilo kom trenutku.

Bombardovanjem zapad nije štitio „ugnjetavano albansko stanovništvo“, već je rešavao svoje ekonomske i geopolitičke zadatke, smatra naš sagovornik. Aleksej Borzenko je uveren: kada bi se desio sličan konflikt sada, a ne pre 15 godina, Alijansa ne bi rizikovala da bombarduje Jugoslaviju, pri aktualnoj ruskoj politici plašila bi se. A kako je bilo u Moskvi pre 15 godina govori ruski pisac i novinar Sergej Šargunov. - Ujutru sam se uputio ka Američkoj ambasadi. Bilo je mnogo omladine: neko je bacio u prozore diplomatske misije obuću, gomila je skandirala antiameričke parole. Sećam se noći ispred ambasade kada se nažalost moskovska specijalna policija ponašala prema nama dosta žestoko. Društvo je tada bilo mnogo odlučnije raspoloženo nego država. Postojao je osećaj jedinstva sa nepoznatim ljudima, momci su se probijali prema ambasadi kroz zaklone. To su bili obični neispolitizovani ljudi koji su sve 90-e gledali televiziju na kojoj su govorili o prijateljstvu sa Zapadom. Ali oni su na fizičkom nivou osetili nepravdu. Meni se čini da su događaji u izvesnoj meri promenili politiku ruske države, i sada, 15 godina kasnije, shvatam da negodovanje nije bilo besmisleno. Za kolosalna razaranja u Jugoslaviji niko nije odgovarao i nije se čak ni izvinio. Međunarodnoj zajednici je pošlo za rukom da izbegne odgovor na glavno pitanje: kako tumačiti ciljano uništavanje zemlje, njeno pretvaranje, kako se izrazio jedan američki novinar, u poligon za testiranje raznog naoružanja. Na primer, projektila sa osiromašenim uranijumom kojeg je prema nekim izvorima samo na Kosovu bilo bačeno oko 10 tona.

Srpski genetičar Jasmina Durković u okviru državnog projekta 2003. godine zajedno sa drugim stručnjacima otputovala je na Kosovo kako bi proučila posledice tih bombardovanja. Bilo je utvrđeno da se pokrajina pretvorila u mesto gde se susreće koncentracija retkih anomalija. Naučnici su shvatili da se radi o uticaju na genetički materijal populacije, počeli su da se bave proučavanjem genetičkih grešaka, ali iz nepoznatih razloga tadašnje vlasti Srbije su zabranile dalja istraživanja i razglašavanje informacije o njima. Znate li koliko je dece sa amputiranim nogama na Kosovu? Ali to nigde neće prikazati, kaže u intervjuu za Glas Rusije gospođa Durković: - Na Kosovu i na jugu Srbije imamo jako veliki broj karcinoma kostiju kod dece, urođenih leukemija. Zato što se osiromašeni uranijum deponuje u kosti, dok je beba u majci. Nalazimo osiromašeni uranijum u plodovoj vodi, a uranijum kroz vodu dođe u bebu. Ima jako mnogo triploidija, tetraploidija – to je, ukratko genetski haos. Zdrav čovek ima 46 hromozoma. Kad postoji Daunov sindrom, to je samo jedan hromozom više i već imate tešku fizičku i mentalnu problematiku. A zamislite kada se ima 69 ili 92 hromozoma. T o su te multiple anomalije, strašne, to ne liči na čoveka. I to se pojavljuje u velikom broju, kao posledica drastičnog i štetnog spoljašnjeg faktora. Posledice bombardovanja postale su genetske greške. Akumilirane sa drugim greškama, one mogu da se ispolje i za sto godina, kaže Jasmina Durković.

- Imali smo veliku migraciju iz Srbije posle bombardovanja. Stotine hiljada ljudi su emigrirali po svetu, recimo, u Ameriku. Oni su poneli mutacije sa sobom. Ljudi u svetu razmišljaju: tamo je Kosovo, tamo smo bacili osiromašeni uranijum, tamo je đubre. Ne. Ljudi nose đubre u sebi. Kada se posle izvesnog vremena u Americi pojave slične anomalije, stanovništvo će se zapitati zašto? Ono neće znati da je početak tragedije ovde, u maloj mrlji na mapi sveta koja se zove Kosovo – zaključuje genetičar. Izvor: Glas Rusije, Autor: Timur Blohin