Budim se. Grad je već uveliko živ. Iz kreveta čujem buku gradskog prevoza i žamor sa ulice. Podižem se na laktove, gledam na sat: tek je osam sati. Ustajem, stavljam kafu i odlazim pod tuš. Vreme je da se spremim za dnevne obaveze kojih je u rasporedu za danas mnogo. Dok sedim i ispijam kafu, otvaram vrata balkona. Lagani povetarac koji ulazi nežno mi ježi kožu. Sedam za sto, uključujem laptop, otvaram onlajn novine. Opet sve isto, kao da nije novi dan. Političari se svađaju oko istih tema, ekonomija i dalje u krizi; opet se neka američka zvezda udaje, ili razvodi. Sa šoljom kafe u rukama krećem ka ormaru i ponovo večno pitanje - šta danas obući? Vadim košulju kupljenu u vogeliju, košta basnoslovno, ali ipak Vog je Vog. Stoji mi kao druga koža. Navlačim na sebe udobne teget pantalone, sedam za ogledalo. Dok nanosim sloj pudera, pitam se nemamo li svi mi svoje uloge kao glumci u pozoroštu, ne stupamo li svi svakog dana na scenu života da odigramo još jednu epizodu po ocenariju sudbine. Našminkana sam. Obrazi boje breskve mi blistaju. Oblačim košulju, gledam se u ogledalo i kažem sama sebi: lepa si.

Uključujem kompjuter, proveravam raspored sastanaka i spremam se za predstojeći sastanak i papire koje ću morati da dodajem šefu koji će se šepuriti mojim dobro obavljenim poslom. Zvoni mi mobilni, stigla mi je poruka:“Dušo, čekam te s iznenađenjem večeras. Budi spremna u 21 čas, vodim te na večeru.“ Odgovaram samo kratko:“Ok.“ U glavi mi nastaje haos, u stomaku drhti od treme. Već smišljam šta da obučem. Šest meseci ga nisam videla. Šef stoji pored mog stola i tek ga kroz maglu čujem kako me poziva po imenu: „Nina, Nina! Jeste li dobro?“ Tržem se kao iz sna, smeškam i kažem:“Naravno.“ On voli moj osmeh, znam to, vidim ja sve, svaki put kad me krišom odmerava, kako mi sve dozvoljava, toliko prevremenih izlazaka s posla, toliko uživanja s njegove strane kada ostajemo prekovremeno da sredimo papire za neki hitan posao. Dan polako odmiče, stalno gledam na sat, kazaljke se vuku kao bolesne. Napokon 17 sati. Krećem ka autu do parkinga. Pada mi napamet kako za večeras nemam šta da obučem. Kopam po glavi u kakvim me je sve varijantama video. Stajem u centru, plaćam parkiranje. Odlazim do obližnjeg šoping centra. Obilazim nekoliko radnji. Najzad u Kotonu nalazim ono što smatram prikladnim za večeras: crnu haljinu sa zlatnim rajfešlusom duž celih leđa, plaćam svojom karticom, s računa koji mesečno bude dopunjavan sa 500 do 600 evra, a skog retko kada podižem novac. Svraćam i do obližnjeg marketa i uzimam potrepštine. Ne sećam se kada sam nešto kuvala za sebe i smatram se vrlo neodgovornom po tom pitanju. Napokon stižem u stan. Silazim s pozornice na kratko, navlačim trnerku i majicu sa bratelama, skidam šminku. Krećem se bosa po stanu. Kako volim osećaj hladnog poda na bosim tabanima...

Hranim mog Garfilda, sedam na sofu, puštam radio i opuštam se. Posle kraćeg odmora, krećem ka kupatilu, puštam vodu, sipam so i penušavu kupku i ulazim u kadu. Voda me relaksira. Oblačim bade mantil, ulazim u spavaću sobu, sedam na krevet, mažem se mlekom za telo i koji trenutak uživam u njegovom mirisu. Opet sedam za ogledalo, ponavljam ritual od jutros. Ovog puta se spremam pažljivije. Želim da ostavim što bolji utisak. Stavljam svoj, ili bolje reći njegov omiljeni parfem, „Bulgari grin žad“. Gledam na sat, samo što nije stigao. Oblačim haljinu, svoje omiljene cipele i na usta stavljam crveni ruž. Spremna sam. Gledam se. Ne želim da ostavim utisak uzbuđene i nestrpljive. Nabacujem svoj dobro poznati izraz nezainteresovane cure. Zvono na vratima se oglašava. Lagano hodam ka ulazu. „Neka čeka malo, i ja sam njega čekala šest meseci.“

Otvaram i u trenutku sve moje kočnice lagano popuštaju. Još je isti, još uvek ima taj svoj šmekerski osmeh i šarmantno držanje. „Opa, mala, izgledaš božanstveno! Hoćemo li?“ Do kola ne progovaramo. Idem korak iza njega, pokušavam da se priberem; želim da ostanem hladna, nedodirljiva, iako se u sebi topim. Stajemo ispred kola, prilazi mi, ljubi me u vrat. Samo sam to čekala. Prepuštam se, usnama tražim njegove. Alarm u glavi mi uveliko zvoni- uspori! Vozimo se ulicama grada. Ne pitam kuda idemo i ne moram, vidim da idemo na mesto gde smo se upoznali. Ulazimo. Restoran neobično prazan, jedan sto romantično ukrašen. Vodi me ka njemu. Sedamo. Konobar donosi vino. Pustam ga da naruči za mene, uvek je znao šta volim. Ne pitam gde je bio, znam to i bez pitanja, ne želim da čujem stvari koje bole. Trza me iz razmišljanja njegov glas: „Mala, večeras je ceo restoran naš.“ Konobar donosi predjelo, a na vrata ulaze tamburaši, Malo pričam, uživam u njegovom prisustvu. Kako veče odmiče, sve više me hvata strah da će sve u ponoć nestati, kao u bajci, da ću ostati kao pepeljuga sama, s jednom cipelicom. Pruža mi ruku, plešemo, ljubi me, ljubim ga. Gubim se u crnom prostranstvu njegovih očiju. Živim za taj trenutak. Nastaviće se . . . M.N.