Geopolitička situacija je mnogo drugačija danas nego što je bila pre nekoliko meseci. Ne postoji normalan scenario u kome bi Rusija ikada odlučila da lansira prvi udar, ali ipak, sadašnja distribucija snaga ukazuje da je stekla sigurnu stratešku prednost Stvaranje “Koalicije pravednika” (Rusija, Iran, Irak, Sirija) sastavni je deo Novog Bliskog istoka po ruskom modelu, procesa koje može imati važne geopolitičke posledice na trošne geopolitičke stubove Saudijske Arabije i Turske. Određena ideološka sinergija novog saveza i njen uticaj na Kurde i Liban, u svetlu Novog hladnog rata čini ovaj savez američkim vojnim neprijateljem broj 1, pošto je to jedina sila koja je u stanju da uzvrati i blokira uticaj SAD i njenih vazala na ključnim geografskim tačkama Bliskog istoka. Uspesi saveza izazivaju jezu kod Saudijaca, jer gledaju kako njihovi saveznici nestaju na korist rivalskog Irana. Ovogodišnji Rusko-saudijski diplomatski pregovori iza zatvorenih vrata su verovatno trebali da obezbede Rijadu časno povlačenje iz Sirije, Predlog je zvučao dobro, ali su Saudijci pokušali da odigraju dvostruku igru terajući svoje susede saveznike u "arapskom NATO-u" da snose veći deo tereta brutalnog kopnenog rata u Jemenu, dok su mislili da će izdejstvovati neku dodatnu korist oklevanjem da opozovu svoje marionete iz Sirije. To se pokazala kao velika greška u proračunu, jer su te snage sada samo u toku jedne nedelje desetkovane, što je režim u Rijadu bukvalno dovelo do panike.

Od nadmoćne sile do drugorazredne države Ceo Bliski istok je bio svestan rusko-saudijskih razgovora, a sada kada je Rusija sklopila savez i direktno krenula u borbu protiv terorizma u regionu, saudijske marionete kao što je "Vojska osvajanja"(Džaiš Al-Fatah) sada moraju da se zapitaju zašto ih je njihov pokrovitelj napustio i ostavio ih kao glinene golubove. Nije osnovano misliti da je Rusija na bilo koji način obavestila Saudijce o toku svoje vojne kampanje, ali za islamiste koji ginu na terenu to može izgledati kao mogućnost, zbog čega oni mogu biti prepuni besa. Preko 3.000 terorista je već pobeglo iz Sirije u Jordan, dok bi njihov povratak u Saudijsku Arabiju značio i veliku opasnost po njenu bezbednost, posebno jer su se u zemlji već desili incidenti koje su izazvali domaći džihadisti udruženi sa ISIL.

Saudijci su se previše zaglibili u Jemenu da bi mogli da se na odgovarajući način usmere na unutrašnje pretnje, posebno ako bi njihovi saveznici u poput Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata povukli snage iz Jemena. To verovatno saudijske paranoidne fantazijje o “šiitskom opkoljavanju” čini još jačim, što znači da se ne može garantovati da će ta zemlja racionalno reagovati na pretnje koje opaža. U vezi s tim, moguće je da će doći do teškog unutrašnjeg obračuna, da li protiv osumnjičenih terorista ili šiita, što će dodatno doprineti destabilizaciji zemlje.

Evidentno je da regionalni uticaj Saudijske Arabije opada, i u bliskoj budućnosti, kada ISIL i ostali teroristi budu poraženi, Saudijci (ako još uvek budu jedinstvena zemlja) će biti primorani da prihvate drugorazredni status na Bliskom istoku. Štaviše, moraće da se obraćaju Moskvi za posredništvo za pomoć na održavanju “hladnog mira” sa Iranom, dok će slabljenje njene ekonomije zbog pada cena nafte takođe negativno uticati. Geopolitičke prognoze za Saudijsku Arabiju izgledaju prilično sumorno, i sigurno je da se ona kreće prema najtežim vremenima u svojoj istoriji i izazovima za sam svoj opstanak. Neizvesnost u Turskoj Turska na unutrašnjem planu prolazi kroz takve teškoće (građanski sukobi, levičarski terorizam, islamistički bombaški napadi (koji su možda režirani)) da postoji realna mogućnost da bi mogla da postane sledeća Sirija ako vlada i / ili vojska (preko državnog udara) uskoro ne povrate punu kontrolu. Situacija je bila nesigurna i pre antiterorističke akcije Rusije, ali se sada Turska suočava sa vrlo realnom pretnjom navale sopstvenih islamističkih marioneta, baš kao i Saudijci.

Priliv iskusnih terorista je bukvalno poslednja stvar koja je Turskoj potrebna, a u zavisnosti od nivoa političke neizvesnosti nakon novembarskih vanrednih izbora, moglo bi se vrlo lako desiti da vojska opet odluči da uzme stvar u svoje ruke i uspostavi red u zemlji. Ako se to desi, to može biti odlučujući momenat koji će usmeriti zemlju ka punom evroazijskom pravcu, što bi u potpunosti demontiralo regionalnu bezbednost arhitekturu SAD i uzdrmalo ostatak NATO-a.

Vojni angažman Rusije u Siriji ima teške negativne posledice po Tursku, jer Moskvi omugućuje potpunu kontrolu Crnomorskog regiona i projektuje njenu pomorsku silu na severne granice Turske, kao što vazdušna sila to čini na jugu. U tom kontekstu, energetski projekat Turski / Balkanski tok je bio maslinova grančica prijateljstva. Uprkos tome, razgovori projektu su zastali, a Erdogan je budalasto pokušao da sledi saudijski pokušaj velike geopolitičke igre. I baš kao i kralj Salman , i “Sultan Erdogan” takođe nije uspeo u svom gambitu. Erdoganov imaginari rat protiv Rusije Geopolitička situacija je mnogo drugačija danas nego što je bila pre nekoliko meseci. Ne postoji normalan scenario u kome bi Rusija ikada odlučila da lansira prvi udar protiv svog NATO suseda, ali ipak, sadašnja distribucija snaga ukazuje da je Rusija stekla sigurnu stratešku prednost.

Turska preterana reakcija na nenamerne povrede svog vazdušnog prostora ove nedelje je u velikoj meri izazvana paranojom političkog establišmenta Ankare, što su naravno iskoristili SAD i NATO za svoje strateške ciljeve. Ipak, kako je turska vojska rastrzana između Kurdistana, sirijske granice, i terorista, poslednja stvar koja njoj treba je Erdoganov zamišljeni rat sa Rusijom. Što više političko rukovodstvo pokuša da naglasi rusku "agresiju", veća je verovatnoća da će se vojska pobuniti i preduzeti korake ka državnom udaru, jer je njoj, više nego bilo kom drugom akteru u Turskoj, jasno licemerstvo i apsolutne uzaludnosti zatezanja sa Rusijom, posebno u svetlu pretećih egzistencijalnih okolnosti u koje je Erdogan potpuno nepotrebno uvukao zemlju. Rusija je došla u situaciju da može da nanese značajnu štetu zemlji, što naravno nije ni u čijem interesu, čak ni Erdoganovom. Dakle, u slučaju bilo kakvog hipotetičkog antagonizma Turske protiv Rusije u Siriji, rusko-kurdsko-iranska osovina bi mogla da pruži neki oblik opipljive podrške kurdskim separatistima u Turskoj, što bi moglo promeniti sadašnji odnos snaga i dovesti do uklanjanja turske vojske iz celog jugoistočnog dela Turske.

Foto: AP Retorički govoreći, ako Turska može da se meša u unutrašnje stvari Rusije na Krimu (potencijalno čak i vojnim sredstvima), ne postoji ništa što bi zaustavilo Rusiju da uradi isto u Kurdistanu. Zapamtite, ovo je retoričko / hipotetička situacija - nema dokaza da Rusija ima bilo kakvu nameru da to uradi - ali vojni stratezi, u ovom slučaju oni iz Turske, po prirodi njihovog posla moraju uzeti u obzir sve scenarije, pa je verovatno i da je ovaj došao do umova najmanje nekoliko ljudi u Ankari. Geopolitički blagoslov Vojsci je jasno da je mnogo bolje da Turska izbegne provociranje Rusije, jer bi to brzo moglo dovesti do uništenja turske državnosti. To je razlog zašto turska vojska realno može da razmišlja o ideji državnog udara ukoliko premijer Erdogan nastavi sa svojim provokacijama protiv Rusije. U stvari, post-erdoganska Turska bi mogla biti veoma korisna za razvoj rusko-turskih odnosa, jer će zemlja konačno imati dovoljno sposobno vođstvo koje razume suštinu bilateralnog partnerstva i koje može da intenzivira maksimalnu obostranu korist, naročito kroz napredak Turskog / Balkanskog toka i de fakto istupanje iz NATO. Turska je već veoma blizu vojnog puča, a anti-ruski program Erdogana može biti tačka koja će slomiti strpljenje vojske. Promena režima bi bila u potpunosti bez ikakvog spoljnog uticaja (a kamoli Rusije), ali bi ona mogla postati geopolitički blagoslov, kada bi nova vojna uprava odlučila da zemlju okrene ka multipolarnoj zajednici Evroazije. I.R.