Odmah da Vam dragi čitaoci kažemo da se u ovoj istinitoj priči ne radi o vanzemaljcima spolja, već o malim zelenim iznutra - unutar ljudi, koji čuče u većini od nas i samo je pitanje kada će se aktivirati, a to se mahom dešava kada je situacija složena, kao vrelog letnjeg dana kada se ovaj dogadjaj i odigrao: "Da napomenem ovaj naslov što sam dala je kompliment za sve ono što sam preživela u tom ukletom holandjaninu od autobusa . . .

Narod = stoka u režiji Niš ekspresa Danas nisam očekivala da ću se voziti u autobusu kao u stočnom vagonu a još manje da ću kartu platiti kao da me taksi prevozi po skupoj noćnoj tarifi.

Elem, opeglana i sredjena danas krenem put grada , čekam na stanici jednog prigradskog naselja autobus kad eto ti iznenadjenja, na stanici staje autobus pun,ma prepun ljudi. Vozač nama putnicima ,a bilo ih je nekoliko samnom na stanici, kaže hajde ulazite nema drugi,samo ja idem u ovo vreme.

Tako kreće moje gužvanje 20 kilometara ka drugom po veličini gradu u Srbiji. Karta kao što sam već rekla pozamašno skupa, sitnih para za vraćanje kusura vozač nema ,pa ga kao konobara častim za nazovi uslugu.

Kreće guranje pomeranje, vrućina, u pravom smislu te reči pakao nastaje na sledećoj stanici kad treba još putnika da udje, vozač dovikuje da se povučemo prema pozadi da još ljudi udje,alo čovece ne voziš voz s deset kompozicija nego autobus od 10 metara i 50 sedišta a već imaš 80 putnika.

Autobus s klimom koja ne radi, prozora za otvarnje nema. Moja opeglana majica se sve zgužvala, bez bubrega za malo da ostanem kad su krenuli da silaze na narednim stanicama. I sav onaj narod je samo u sebi gundjao ja sam bila jedina koja sam naglas rekla svoje misli.

ljudi koji su me čuli samo su slegli ramenima u stilu - kao šta da radimo, kako bre ljudi šta da radite? Uvek može nešto da se uradi, ja radim time što pišem o tome, u nadi da će neko ko može da pomogne, pošto pročita ovu priču o vanzemaljcima u ljudskom obliku, da to i uradi." M.N.