Skoro svake godine Hrvatska slavi progon trista hiljada svojih gradjana! Tako nešto nigde na svetu nije zabeleženo! Da li ovde neko osmišljeno obmanjuje sve gradjane te male zemljice? Većina hrvata je veoma inteligentna, ne može se verovati da ta većina to tako nemo posmatra i dozvoljava! Da li je u pitanju borba za vlast ili sakupljanje dragocenih poena pojedinih političara možemo samo da predpostavljamo, ali istina koji oni plasiraju veoma javno je daleko od svake realnosti! Sasvim normalno da gradjani Knina takvu stvar jednostavno ne mogu da podrže niti je pozdravljaju. Pitaćemo se zašto? Zato što znaju istinu i dosta im je spletktarenja i foliranja u sistemu - zasej vazduh a niči će hladna temzina magla . . . Hrvatska svojata velikog "Nikola Teslu" jednog od najvećih naučnika na svetu ili ovozemaljskoj kugli i to svih vremena, a zaboravljaju da je i on srpskog porekla . . . Halo - Hrvati probudite se, to su vaši gradjani! Šta to slavite - proterivanje sopstvenih gradjana, koga dovodite u zabludu, jer sopstvene stanovnike?

Navešcemo vam priču danas odrasle devojke a tada male devojčice koja je isto proterana sa svojih viševekovnih ognjišta a danas živi u srbiji: "Oluja" mi je oduvala detinjstvo, nisu se brojali dani već izgubljeni životi . . . - Đurđica Popović (30) ispričaće deo sudbine na obeležavanju dve decenije od progona Srba iz Hrvatske. Proterana sa devet godina, 2009. Na samu pomisao da će svoju ispovest čitati u Rači, oči joj se napune suzama! ĐURĐICA Popović, 1995. imala je devet godina. Tog 4. avgusta spremala ze sa svadbu kod kuma, u malom ličkom selu Velebitu. Seća se, jedino, da je toga dana sve mirisalo na kišu. Ali da ništa nije slutilo "oluju", koja će nju i još četvrt miliona Srba "oduvati" sa njihovih ognjišta u Hrvatskoj.

Njena priča, verovatno, nalik je i ostalim ispovestima prognanih. Možda bi ostala samo njena da je 2009. nije napisala i objavila na internetu. Priča je obišla svet, a ovih dana odabrana je i da je Đurđica pročita na mostu u Sremskoj Rači, 4. avgusta, na obeležavanju dve decenije od najvećeg progona srpskog naroda iz Hrvatske. "Birala sam šta ću obući, kakvu ću frizuru napraviti... Izabrala sam haljinicu i lakirane cipelice... Jedno jutro, negdje oko četiri sata, probudila nas je pucnjava. Ništa neobično, nije bio prvi put da mirni, dječji san, prekinu rafali. Ali tog 4. avgusta 1995. godine nisam ni pomislila da je to posljednja noć provedena u mojoj sobi, u mom krevetu, posljednje svitanje zore u rodnom mjestu... U plamenu je nestalo sve što su generacije godinama stvarale..."

Ovo je samo deo ispovesti devetogodišnje devojčice iz Like. A svima koji su je čitali i slušali, stezala je grlo, punila oči suzama. Ili otvarala rane... Đurđica Popović je sada tridesetogodišnja devojka, koja je umakla "Oluji" u Beograd, zajedno sa mlađom sestrom Milenom i roditeljima. Od onih je žena koje zrače lepotom i osmehom. Ali, na samu pomisao da će deo svoje ispovesti čitati na obeležavanju godišnjice "Oluje" u Rači - oči joj se napune suzama. A glas zadrhti.

- Ponosna sam i velika je čast što ću učestvovati i pročitati kako sam kao devetogodišnja devojčica doživela tu noć kada smo prognani, ali se bojim da će me tuga savladati - kaže Đurđica za medije. - Svaki put kada pričam o tome, kao da sve ponovo proživim. I opet sam u toj noći neizvesnosti. Da li ćemo dočekati jutro, ili ćemo nestati, kao mnogi koje sam poznavala. Ponovo u meni ožive zvukovi rafala, glas koji govori: "Pali!", i jezivi krici stoke i živine koja živa gori. Kada je krenula u zbeg znala je gde je Srbija, ali ne i koliko će do tamo putovati. Seća se užasa u kolonama. Traktora kojima je narod bežao, najpre do Banjaluke. Potom autobusima prema Sremskoj Rači i Beogradu.

U pismu sećanja, kao devetogodišnja devojčica beleži: "Ne znam tačno koliko smo dana putovali, otprilike deset. Tih dana, nažalost, nisu se brojali dani, već izgubljeni životi... Htela sam prebrojati sve one ljude, bilo nas je puno, nikad nisam vidjela toliko ljudi, nikad koloni nisam mogla vidjeti ni početak ni kraj, a nisam znala ni brojiti do tolikog broja. Toliko nas je bilo... Gledam nas, pitam se: Šta smo mi sad? Nesrećnici? Stradalnici? Heroji? Kukavice? Bene? Igračke? Da li se to istorija šali sa nama, ili nas podsjeća na neke zaboravljene lekcije?" Đurđica je u međuvremenu završila Ekonomski fakultet i zaposlila se. Voli svoj posao, voli nove prijatelje i svoj novi zavičaj. Ali, stari ne zaboravlja. Kao što ne može da zaboravi detinjstvo koje joj je ukradeno, ali time ne želi da opterećuje druge. - Ove slike o kojima ću pričati u Rači, ne poznaju moji prijatelji koje znam i 20 godina - kaže Đurđica. - Jednostavno, treba ići napred i ne želim da me ljudi vezuju i gledaju samo kroz ovaj deo mog života. Ipak, ona se, i kada to ne priznaje, vraća detinjstvu, zavičaju iz koga su je proterali, roditeljskoj kući koja je ostala u plamenu. I odlazi tamo kada god je u prilici.

A onda je došao momenat kada je krenula da se, prvi put posle rata, ponovo sretne sa mestom svog detinjstva. Preplitalo se u njoj vreme, pre izgona i posle. Smenjivale su se slike, potiskivale jedna drugu. Ona je stajala u čudu. Preda njom je bio samo zid, na mestu bivše kuće. Korov je bio toliki da se zid gotov nije ni video. Nigde nikog. Ni poznatog, ni nepoznatog. Samo se vraćaju sećanja. Lepota nekadašnjeg detinjstva i strašna nepregledna kolona, minuti kao sati dok su se krili u podrumu, a sestri koja plače jastuk na ustima da ih plač ne oda. - Nezaborav je dug prema stradanju našeg naroda, koje još čeka pravdu - kaže Đurđica. - Kada bi pravda stigla sve one koji su počinili zlo, bilo bi lakše. I nama i porodicama koje su ostale bez najmilijih ili još za njima tragaju. To su sudbine koje se, po stradanju, ne mogu meriti sa ovom mojom. Moja porodica je, iako prognana, ostala na broju. RAT JE VELIKO ZLO KAKO u svojoj ispovesti Đurđica kaže, pošto u ratu nema zaključka i ona je svoj tekst završila citatom teksta N. Korice: "A šta se tu more, ima i gore, onaj ostavio mrtvu mater u jarku, drugi opet nesaranjenog sina treći još uvijek ne zna ni đe mu je ko, rat je veliko zlo."