CINCVAL - Pre tačno šest godina, u noći između sedmog i osmog avgusta 2008, trupe Gruzije napale su ruski mirovni bataljon smešten na području Južne Osetije. Poginulo je više ruskih vojnika i građana, glavni grad Južne Osetije gruzinske snage snažno su bombardovale. Povodom godišnjice te agresije, predsednik Južne Osetije Leonid Tibilov dao je intervju listu „Politika”. Razgovor sa Tibilovim je vodio analitičar lista „Politika“ Miroslav Lazanski.

Gospodine predsedniče, kako je i zašto došlo do rata između Gruzije i Južne Osetije 2008? Moram malo da se vratim u istoriju. Naši preci su narodi Alani, Skiti i Sarmati. Oni su živeli na području Južne Osetije pre 600 godina, i to je bila država Alanija koja se prostirala od Rostova do Kaspijskog mora. Posle napada Mongola i Tatara u 14. veku Alanija je izgubila samostalnost i naši preci su, da bi opstali, pobegli u planine. Uvek smo bili nepokoran i ratnički narod. U sastav ruske imperije Osetini su ušli 1774. godine kao jedan narod, tada nismo bili podeljeni na Severnu i Južnu Osetiju. U tom statusu smo bili sve do 1922. i formiranja Sovjetskog Saveza. Tada je sovjetsko rukovodstvo sa Staljinom donelo neke bitne odluke za Osetine. Staljin je bio Gruzin? Ne, Staljin je bio Osetin, otac mu je bio Osetin, porodično ime mu je Džugajev, posle su mu Gruzini dodali ono „švili”, pa je ispalo Džugašvili. Osetini su se u to vreme naseljavali po Gruziji i lokalne vlasti su ih upisivale kao Gruzine.

Jeste li ponosni na Staljina kao Osetina? Još ne mogu potpuno precizno da odgovorim na to pitanje, sve je to velika istorija. Jer, upravo u vreme Staljina došlo je do podele na Severnu i Južnu Osetiju. Staljin je doneo odluku da se Osetija južno od vrhova Kavkaza uključi u Gruziju kao Autonomna Oblast Južna Osetija, a istom odlukom Severna Osetija je ušla u sastav Ruske Federacije kao autonomna republika. I zato nismo ponosni na Staljina. Možda su Gruzini ponosni na Staljina? Kako kada, kada im odgovara onda su ponosni, dok je postojao SSSR bilu su ponosni na Staljina. Dakle, dok je bio SSSR Južna Osetija je bila autonomna oblast u sastavu Gruzije. Kada počinju prvi problemi? Zapravo, prvi incidenti počeli su pred raspad SSSR-a – nacionalizam u Gruziji, odnos prema nacionalnim manjinama kao prema građanima drugog reda, maltretiranje Osetina. Vlasti Gruzije tada su zabranile nacionalnim manjinama da imaju više od dvoje dece. Imate o tome članak autora Kančelašvilija u gruzinskim novinama „Sakatrvilu”. U Gruziji su tada zabranjeni ruski, osetinski i abhaski jezik, nametnut je gruzinski kao jedini službeni jezik. Koji su danas službeni jezici u Južnoj Osetiji? Osetinski i ruski jezik, a tamo gde kod nas žive Gruzini i gruzinski jezik je službeni. Južna Osetija je administrativno podeljena na četiri okruga, u okrugu Lanjingorski žive i Gruzini. Sve do 2008. godine taj je okrug bio pod direktnom upravom Tbilisija. Kada je počeo prvi direktni okršaj Gruzije sa Južnom Osetijom? To je bilo 23. novembra 1989, na verski praznik Dživar Guba. Tog dana su gruzinske vlasti pustile iz zatvora 40.000 kriminalaca i nahuškale ih da krenu na Cinval radi demonstracije sile. Sprečili smo njihov ulazak u grad, ništa nisu postigli, ali su ipak pobunili neka gruzijska sela u Južnoj Osetiji. Onda je došlo do postavljanja kontrolnih punktova na drumovima, otimanja ljudi, zaseda i ubistava. Polazeći od te situacije, Skupština Autonomne Oblasti Južne Osetije donela je 20. septembra 1990. godine odluku da status autonomne oblasti prerasta u status autonomne republike Južne Osetije u sastavu Gruzije.

Znači, vi tada još niste izašli iz Gruzije? Ne, ali je Gruzija reagovala tako što nam je ukinula svaki status autonomije, više po njima nismo bili ni autonomna oblast. Gruzija prvo proteruje oko 100.000 Osetina, a zatim kreće da nas potpuno uništi. Imate slučaj da su 12 naših građana zatvorili u jednu cev, a onda tu cev zavarili. Ipak, na inicijativu Rusije 14. jula 1992. u Južnu Osetiju stižu mirovne snage, koje su činili po jedan bataljon ruskih vojnika, bataljon gruzijske vojske i bataljon od lokalnih Osetina. Zavladao je relativni mir, no dolaskom Sakašvilija na vlast u Tbilisiju videli smo da će Gruzija pribeći sili. To se i desilo u noći između 7. i 8. avgusta 2008. Prethodno su Gruzini povukli svoj mirovni bataljon, a onda ga odmah uključili u napad. Da li su Rusi tada kasnili s intervencijom? Rusi su upozoravali Gruziju, Moskva nije htela da se meša do poslednjeg trena. No, kada su poginuli i ruski vojnici, onda su ruske trupe krenule. Da nije bilo njih, mi ne bismo preživeli. Danas nam Rusi pomažu u čuvanju granice.

Kolike ste gubitke imali u ratu sa Gruzijom? Više od 2.000 poginulih, 130 nestalih, 6.000 ranjenih. Za zemlju od samo 70.000 stanovnika to je mnogo. Južnu Osetiju je dosada priznalo samo pet država? Voleo bih da su odnosi između Južne Osetije i Srbije mnogo bolji, jer naše su sudbine zapravo iste. Mi smo ratnički narod, u Drugom svetskom ratu imali smo 36 heroja Sovjetskog Saveza, 22 generala sovjetske armije. Nemački Vermaht nikada nije zauzeo Kavkaz, nije ušao ni u Vladikavkaz, ni u Cinval. Mi se oslanjamo na Ruse, imamo njihovu podršku. Bićemo uz Ruse i kada Rusi ne budu Rusi…

I.R.