Jaser Havari se obratio poznanicima, zvali su i obilazili sela, zadruge, išli po stočnim sajmovima, razgovarali sa dobavljačima, obraćali se nadležnima. Posle višenedeljne potrage shvatio je da je posao uzaludan da u Srbiji ne može da se kupi ni 2.000 ovaca i jagnjadi, a kamoli 7.000. BEOGRAD - Kada se Jaseru Havariju, Sirijcu kome je Srbija već tri decenije druga domovina, obratio prijatelj iz Libije za pomoć u realizaciji kupovine i izvoza 7.000 ovaca iz naše zemlje, on nije mogao da zamisli da se upustio u – nemoguću misiju. Havari se obratio poznanicima, zvali su i obilazili sela, zadruge, išli po stočnim sajmovima, razgovarali sa dobavljačima, obraćali se nadležnima. Posle višenedeljne potrage shvatio je da je posao uzaludan: u Srbiji ne može da se kupi ni 2.000 ovaca i jagnjadi, a kamoli 7.000.

– Srbija ima prirodno bogatstvo i zato ne mogu da razumem da ovde nema ovaca. Obilazili smo seoska domaćinstva u celoj zemlji, gledali su nas u čudu kada su čuli da želimo da sklopimo posao i upućivali da idemo u Crnu Goru i BiH da tamo kupimo stoku – objašnjava Havari, lekar – pedijatar koji radi u beogradskom Domu zdravlja u Žarkovu. Posao koji je planirao Havarijev prijatelj mogao bi da se razgrana i da se organizuje na višegodišnjem nivou, jer potreba za ovčetinom u islamskim zemljama je velika, ali kod nas nema ko da ga realizuje.

– Ovde svi kukaju da loše žive, planira se smanjenje plata, a odbacuje se posao koji može svima da donese korist. Ne postoje zakonske prepreke za izvoz stoke, potrebno je da se životinje skupe u karantin i zatim da o njima brinu veterinari do trenutka kada bi bile prvo kamionom do Bara, a zatim brodom prebačene u Libiju, Ali, u Srbiji ne postoji ovčarski fond za to – kaže Havari. Njegovu priču, nažalost, potvrđuju domaći stručnjaci: u našoj zemlji nema dovoljno ovaca ni za naše potrebe, a kamoli za izvoz.

Ovčarski fond u Srbiji u poslednjih šest decenija smanjen je više od tri puta, reprodukcioni ovčarski centri gotovo da ne postoje, a više od 90 odsto grla nalazi se u posedu malih odgajivača, koji ih čuvaju za svoje potrebe. Veliki kombinati u kojima je bilo i po desetak hiljada ovaca su propali, privatne firme koje su ih kupile nisu uspele da nastave njihov posao, a danas nema ko ni da obilazi sela i zadruge da kupuje grla od seljaka.

U periodu od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, u doba industrijalizacije, broj ovaca je smanjen za više od dva miliona, a razlog za to bio je masovna migracija seoskog stanovništva u gradove, što je uslovilo deagrarizaciju i smanjenje broja ovaca, objašnjava Dragana Ružić- Muslić, doktor biotehničkih nauka i viši naučni saradnik Instituta za stočarstvo. Više od 90 odsto ovčarskog fonda Srbije sada je skoncentrisan kod malih odgajivača, čija stada imaju između 10 do 30 grla. I to je, navodi dr Dragana Ružić-Muslić, veliki problem, jer oni ne mogu da obezbede takozvani četiri Ka – kvantitet, kvalitet, kontinuitet i konkurentnost da bi se probili na značajnija evropska tržišta.

Reprodukcioni ovčarski centri danas gotovo da ne postoje u našoj zemlji koja je nekada bila poznata po farmama sa kapacitetom od po nekoliko hiljada ovaca na Vlasini, u Pirotu, ili na Sjeničko-pešterskoj visoravni. – Čak 75 odsto Srbije čine brdsko-planinska područja, što je idealno za razvoj ovčarstva. Prednost ruralnih područja je što tu mogu da se gaje autohtone populacije kao što su pirotska, svrljiška, sjenička, krvovirska, i da se, zbog očuvanog prirodnog ambijenta organizuje proizvodnja slična organskoj. Ali problem je što su u tim područjima danas gotovo isključivo staračka domaćinstva i nema ko da se ozbiljnije bavi ovom proizvodnjom – objašnjava ONA.

I.R.