NOVI SAD – Predsednik Upranog odbora RFK Novi Sad Tomislav Lovreković govori za Pravdu o razlozima zakazivanja utakimce sa reprezentacijom Novorusije i političkim napadima na njihov sportski klub. Lovreković kaže da je tužno što je nekim ljudima zasmetala humanitarna utakmica koja treba da pomogne ugroženima.

Koja je poruka meča sa Luganskom i šta ste hteli da postignete? U proteklih dvadeset godina, više puta smo bili u ratnim, vanrednim i drugim stanjima gde se ginulo, gubilo se glave, porodice, kuće… Trpeli smo sankcije, strahote, užase – baš zato što smo kroz sve to prošli, danas nam je dužnost da budemo empatičniji, saosećajniji i humaniji nego drugi, da pružimo ruku onima koji danas pate, ma gde god na svetu bili. Istovremeno, poznato je da je fudbal taj koji miri i taj koji spaja, kroz istoriju i vekove – tužno je to što su neki ljudi dresove zamenili uniformama, lopte puškama, a terene rovovima. Tužno je što nekima smeta činjenica da želimo da pomognemo tim ljudima, da ruka prijateljstva biva protumačena kao smrtni greh. Koga se i čega to bojimo, ljudskosti, snage sporta, čiste i političko-ideološki ne obojene priče? Zar smo već zaboravili koliko je značilo da Olimpijakos, onomad, u vreme sankcija, dođe na Marakanu, ili Dandi na JNA?

Smatrate li da je najava ovog meča mešanje u državnu politiku? Mi nismo reprezentacija, nismo ministarstvo, pokrajinska ili lokalna samouprava, nismo nijedna državna instanca, pa samim tim ne možemo voditi državnu politiku. Mi smo sportski klub, pa možemo voditi sportsku politiku – a, ona kaže da je sport jezik pomirenja i sredstvo rušenje barijera. Mi nismo ni diplomate da biramo strane, naša je strana samo jedna, a to je ljudkost. A, ljudski je nekome oko koga bombe i rakete zuje svakog dana, pružiti dva dana normalnosti i osećaj da nisu sami. Kako gledate na osudu dela javnosti? Sva ta silna udruženja, partije i kvazi intelektualci koji su danas javili sa svojom brigom, mogli bi, a ne smeju da odgovore na jedno drugo pitanje. Ne smeju, jer im savest nije čista: gde su bili kada je nepriznata država već dva puta igrala na teritoriji Srbije, jednom u Prištini i jednom u Južnoj Mitrovici ? To što su tada ćutali i što su izostali zvanični protesti, demarši i osude, može značiti samo da ili imaju dvostruke aršine ili ne poštuju Ustav svoje zemlje, a i jedno i drugo je opasno. Takođe, vidim da se mnogi brinu za ugled Novog Sada – gde su ti „zabrinuti“ bili prethodne dve decenije dok je klub propadao, dok je pelješen, uništavan, dok su ga srozavali i dok su se trudili da upropaste jedan slavni regionalni brend kakav je ovaj klub? U našem klubu nema politike i neće je ni biti, jer se takva institucija ne sme prljati – svi oni koji to pokušavaju, neće uspeti, sigurno. RFK Novi Sad pripada Novosađanima i samo njima odgovaramo, a nikako onima koji nas kude, da bi poentirali na nama, ili onima koji nas hvale, da bi poentirali na nama. Mnogi smatraju da je ovo samo jeftin vid promocije. Ima li istine u tome? Samo bolesni ljudi mogu pokušati da profitiraju na humanitarnom meču, ili samo bolesni ljudi to mogu pomisliti: u tu kategoriju niko u RFK Novi Sad ne spada i niko u RFK Novi Sad neće da ima posla sa tom kategorijom. Istina je da je reč o jednoj vrsti promocije – promociji onih vrednosti na kojima je naš klub osnovan i onih vrednosti na kojima postojimo 92 godine – časti, čestitosti, poštenja, humanosti. Da tih osobina nije bilo, propali bi odavno, a mnogi su na tome radili.

I.R.