Kao mali, 1999. naučio sam da cenim stvari i da ništa ne uzimam “zdravo za gotovo”. Novak Đoković oduvek je želeo da bude teniski šampion! Pobednikom su ga oblikovali talenat, rad i upornost, dok je katakter i čvrstinu dobio kroz gene i sve što je proživeo u Srbiji. Ključnu ulogu da dečačku ljubav pretvori u pasiju i životno opredeljenje imala je Jelena Genčić, koja je otkrila i petogodišnju Moniku Seleš. Četrnaest godina i stotine dece je prošlo kroz njen teniski kamp, pre nego što su njene oči ponovo primetile nekog izvanrednog.

- Kada je mali Novak došao, bilo mi je dovoljno samo nedelju dana sa njim pa da budem sigurna da je talentovan - rekla je jednom prilikom Genčićeva. - Petog dana sam ga pred roditeljima pitala: “Novače, da li želiš da provedeš narednih sedam, osam godina trenirajući veoma naporno svakog dana ponekad sa osmehom, a ponekad sa suzama?” Rekao je: “Da, želim da budem veliki”. Imao je samo šest godina, ali je imao oči, srce i dušu šampiona. Bila sam uverena da će uspeti.Uvek je bio veoma emotivan...

NATO agresija na SRJ je ostavila veliki trag na Novaku. Nije bilo lako koncentrisati se na tenis, dok avioni paraju nebo i gađaju grad. - Slavio sam rođendan u Partizanu. Bilo je oko podneva, a roditelji su mi pevali “srećan rođendan”, kada je počelo bombardovanje. Sirene su odjednom počele da se prostiru celim gradom, a avioni su se čuli na nebu. Ali, cela ta situacija me je učinila boljim čovekom, jer sam naučio da cenim stvari i da ništa ne uzimam “zdravo za gotovo”. Zakleo sam se da ću pokazati svetu da su Srbi dobri ljudi.

I.R.