Intervju Aleksandra Dugina za ruski radio RSN (Russkaя služba novosteй), koji su 19. juna vodili Darja Nadina i Stas Žurakovski. Predsednik Ukrajine Petar Porošenko ima nameru da već 27. juna u Briselu stavi potpis na ekonomski deo Sporazuma o pridruživanju EU. Za mnoge je to neočekivano zato što ekonomski deo sporazuma o pridruživanju već dugo visi o koncu jer ga nisu potpisali. Da li ste iznenađeni što će se to desiti tako brzo? — Sve je veoma jednostavno. Zašto Janukovič, čak i Jacenjuk pre takozvanih izbora takozvanog Porošenka, nije parafirao dogovor sa EU? To nije sporazum o priključivanju EU, to je daleka priprema za to priključenje, koju je Turska već prošla mnogo godina ranije i nije ušla u EU, kao ni Moldavija, koja je davno potpisala sličan sporazum. Prema tome, to su preliminarni koraci. Zašto nije potpisao Janukovič? I zašto nije potpisao Jacenjuk pre Porošenka? Umesto da u granicama te Ukrajine koja je postojala do ovog momenta, a prema zahtevima koje su postavili predstavnici EU, ispuni ekonomske uslove u skladu sa potrebama EU – on je tukao po Jugoistoku. Jugoistok se našao u poziciji da nije sposoban da im bude konkurencija i ništa od toga nije dobio. Štaviše, zahtevi EU označili su kraj ukrajinske industrije. Ukoliko Jugoistok više ne pripada Ukrajini, taj argument otpada. Pridruživanjem agrarnog dela Ukrajine EU cilj je da to u prvo vreme postane subvencionisani region. Na početku EU pomaže, a onda prestaje zato što nema odakle da plati, što su već na svojoj koži osetile Rumunija, Mađarska, Bugarska i Grčka. Jednostavno, upropašćuju državu. Ispočetka daju pare, kredite, pomažu, a zatim kažu: „Mislite li vi da radite?” Kao prvo, niko ne ume i neće da radi, ako nema šta da proda. Jugoistok već ne pripada Ukrajini. To je samostalna politička struktura: dva regiona Donbasa objavila su nezavisnost a na red čekaju Harkov, Odesa, Nikolajev, Herson, Zaporožje i Dnjepropetrovska oblast. Sada se može mirno parafirati preliminarni Sporazum o pridruženju EU pošto u sadašnjoj etapi, u odsustvu bilo kakve industrije u Ukrajini, ona nema šta da izgubi. Zahtevi koje postavlja EU nikako ne smetaju zapadnoj Ukrajini, koja nema industriju, nego je čisto poljoprivredna zemlja. Ona će dobijati subvencije.

Prema vašoj logici, Porošenko samim tim indirektno priznaje činjenicu da se Jugoistok više ne potčinjava i da više nije deo Ukrajine? — Ubeđen sam da je u suštini tako. U suprotnom, da je istupao u ime cele zemlje, prirodno bi bilo da bude zabrinut za sudbinu dela svoje industrije na istoku i jugoistoku. Ali, ukoliko Jugoistoka nema, on može da potpiše taj sporazum bez štete za umanjenu ukrajinsku ekonomiju. Upravo zato i nije potpisao ne samo Januković nego ni Jacenjuk. Januković je delovao u ime cele Ukrajine. Jacenjuk je probao da sačuva jedinstvo Ukrajine misleći na Donbas i razmišljao je o tome da i drugi jugoistočni industrijski regioni mogu da se sačuvaju u sastavu Ukrajine. A Porošenko je već realniji političar, on razume da, posle građanskog rata koji se širi, Jugoistoka neće biti, i da treba, ne čekajući da se formira cela novoruska državnost, mirno da potpiše sporazum sa EU. Već u sledećim etapama – jer EU birokratija zahteva mnogo vremena – kad od Ukrajine ostane taj deo na zapadu i nešto malo od centralnog dela, on će doći do zaključka da bezbolno može prihvatiti zahteve koje EU donosi.

Možda će uspeti nešto da se dogodi do potpisivanja sporazuma, a što će promeniti Porošenkovu odluku? Možda on odbije da potpiše? — Mislim da neće. Zato što kaznena vojska protiv pobunjenog Jugoistoka, naravno, za to vreme neće uspeti da dobije odlučujuću superiornost. Mislim da ni ustanici za to vreme ne mogu da zauzmu Kijev. Shodno tome, on dobija vreme da bi potpisao ono zbog čega je i počeo Evromajdan. Svi će se umiriti i razići, Ukrajine više neće biti, ali zato će biti Evrope. U principu, mislim, ako bi se sad mirno oprostili, kao Češka i Slovačka, a ne kao Hrvati i Srbi ili muslimani i Srbi, ako izvrše miran razvod bez podele imovine, bez masakra, bez plaćenih ubica – u tom slučaju će sve u Ukrajini biti dobro. Uopšte ne mislim da će, kao male zemlje Istočne Evrope, Galicija i Volinija imati međusobne probleme. To je milionska država. U Evropi je mnogo takvih manjih kompaktnih država. Ili da uđu u Mađarsku. Ne znam kako će se ponašati Poljska prema Voliniji. Ali Ukrajina u minijaturnoj varijanti ima sve šanse da postane istočnoevropska država, otanjena, trećerazredna, ali evropska.

Hoće li se Majdan razići posle potpisivanja sporazuma sa EU? Šatori još stoje. — Ukrajinci su veoma tvrdoglav narod. Tamo gde se nasele tu i ostaju. Tamo su već beli luk posejali i svinje počeli da gaje. U nekom smislu Majdan se pretvara u nekakvo selo. On prestonicu industrijske države pretvara u prestonicu farmerske države. Mislim da se Majdan neće razići kao svojevrsni seoski skup, koji je tamo veoma potreban, zato što tamo uspeva rotkvica, beli luk, i hodaju koze. U principu, prestonica industrijske države pretvorena je u selo. I u tom selu ljudi koji simbolizuju novi identitet Ukrajine – sa belim lukom, vezenom odećom, čupercima – oni su ustvari tamo veoma prikladni. Zato oni predstavljaju lice nove Ukrajine, obnovljene Ukrajine, lišene svog industrijskog potencijala, lišene učešća u globalnom ruskom projektu, sovjetskom projektu. Zapravo, Ukrajina se sada pred našim očima pretvara u istočnoevropsku seljačku državu. U tome ima nečeg veoma ispravnog. Neka tamo bude i Majdan. Naravno, u Evropu ih neće uzeti. Marin Le Pen je rekla, posmatrajući kako su se Ukrajinci ponašali na Evromajdanu, mi takve građane uopšte ne želimo da vidimo u Evropi. Umesto slobodnog ulaza, moramo da im ukinemo vize. Marin le Pen je pobedila na izborima za Evroparlament u državi kakva je Francuska. Francuska je, pored Nemačke i Engleske, jedna od tri glavne sile u Evropi. To je politička partija koja je pobedila na evropskim izborima u jednoj od tri glavne sile Evrope i mi prosto nemamo prava da se ne složimo s njenim mišljenjem. I, ako Marin le Pen, a takođe i drugi evroskeptici – ljudi koji se ne slažu sa američkom politikom u Evropi – insistiraju na tome da se Ukrajincima ne daju vize za EU, to jednostavno neće tek tako moći da se uradi. Činjenica je da Marin le Pen ima sve razloge za to. Uostalom, ona može dokazati da nema ništa zajedničko sa nacionalizmom ako ne daje vize Porošenkovom neonacističkom režimu. To je predivno. Ona kaže: vi me bez razloga okrivljujete za nacionalizam. Naprotiv, mi ćemo predstavnicima savremene neonacističke države, Porošenkove Ukrajine), sasvim ukinuti vize. Zato ja mislim da je Evromajdan postao deo subkulture te nove državnosti, posebno svinje i beli luk, a takođe i te seljačine koje su dovezli iz zapadnih delova Ukrajine i koje ne vraćaju natrag. Njih su dovezli i zaboravili ih tamo gde su ih ostavili. Oni su se tamo brzo snašli, zasadili su baštu. Drugo, oni tamo nikome ne smetaju. Oni pamte „nebesku stotinu”, uzvikuju nekakve čudne parole i, u principu, oni su zauzeti poslom.

Majdan je postao način života u Ukrajini. Oni znaju da pale gume, oni umeju da skandiraju uvredljive rime. Od njih se ništa više i ne traži. Oni će sa belim lukom i svinjama koje gaje provesti neko vreme. Ali, kada Ukrajina primeti da nešto s njom nije u redu, da s njom nešto fundamentalno nije u redu, pogledaće tu sliku i reći da to nisu očekivali, taj neki svinjac napravljen u Kijevu, nekakve beskućnike koji sede i gaje ispotiha rotkvicu. U Evropu nas ne puštaju, industije nema, države nema, dobili smo nekoliko hiljada leševa i još ćemo dobiti. „Nebeska stotina” odavno se već pretvorila u „podzemnu hiljadu”. Sva evromajdanovska priča neće se završiti kako se završila krvava bitka u Hrvatskoj, Bosni, posebno u Sloveniji, u kojoj do sukoba skoro da nije ni došlo, već će se završiti buđenjem, otrežnjenjem, koje je strašna stvar. Ako se pijanči tako dugo, u besvesnom stanju ekstaze, u kakvom se nalazi savremena Ukrajina na zapadu i u centru, i još vrši takve pogrome, tako stravične zločine, koje oni u tom slepilu, u tom zanosu, čine, onda, kada nastupi momenat trežnjenja, mislim da će im biti strašno da izdrže sagledavanje toga što su učinili. I zato Majdan ne može mimoići takvo stanje duše. Da bi izdržali celu tu situaciju, treba ili da sve to zbrišu sa lica zemlje ili da se teškom mukom vrate realnosti. Ne znam ko će se time baviti, Evropa ili mi. Ovde bi morala da postoji neka treća sila. Čini mi se da se mi nećemo time baviti, nećemo poći na Kijev, mi s tim nemamo nikakve veze. Jugoistok se neće dati, čak i pod uslovom da potpišu. Njima treba gas iz škriljaca, a za to je potrebna čistka ljudi. — Što se tiče gasa iz škriljaca, to je neka vrsta afere pošto se sada otkriva da su i troškovi eksploatacije, i ekološke posledice, i tektonske posledice, i toliko visoki troškovi, da je u suštini to bila neka novinarska patka. Gasa iz škriljaca ima, ali njegovo izvlačenje, prerada, troškovi predstavljaju takve komplikacije da je mnogo jednostavnije koristiti se tradicionalnim gasom, jeftinije je i biće jeftinije još mnogo godina. Prema tome, sporazum o eksploataciji gasa iz škriljaca nije ništa drugo do fikcija. I to su sada priznali svi ekonomski eksperti. Što se tiče toga da Evropi nije potrebna Ukrajina bez jugoistoka, Evropi Ukrajina uopšte nije potrebna, i nikad nije ni bila zato što je to veoma komplikovana oblast. Evropa ima već dovoljno svojih problematičnih regiona. Evropa je na ivici raspada. To što se sa ekonomijom dešava u Grčkoj, u Italiji i Španiji – to je pad. Severna i Centralna Evropa još sastavljaju kraj s krajem, ali to što se dešava u Južnoj i Istočnoj Evropi, to se može nazvati ekonomskim kolapsom EU.

Tu je naličje tih 20 miliona koji, prema rezultatima Evromajdana, ostaju od zapadne Ukrajine, tih 20 miliona koji žive u zemlji koja ne predstavlja nikakav strateški interes za Evropu. To je naravno, breme, obaveza. Zato Evropa nema nameru da prihvati ostatke Ukrajine. Da, zapadna Ukrajina sebe smatra evropskom zemljom. Da, zaista, ona je duže vreme bila deo tog evropskog poljsko-austrijskog sveta. To su bili vekovi posle Kijevske Rusije, njene podele na istok i zapad, integracije zapada u katolički deo, integracije istoka s našim pravoslavnim, moskovskim, vladimirskim svetom. Prošlo je mnogo vekova od tog vremena kad je bila Kijevska Rusija, koja se podelila na zapadnu i istočnu, i sudbina jugoistoka Ukrajine – to je deo naše istorije, ako hoćete moskovske, moskaljske istorije. Za to su oni u pravu. A zapad je deo evropske istorije. Ali to ne znači automatski da njih Evropa hoće. Industriju u Donbasu Ukrajina je već izgubila. Da nije izgubila, Porošenko jednostavno ne bi hteo da potpiše sporazum sa EU pošto on znači uništenje industrije. No, ako te teritorije već ne pripadaju Ukrajini, onda je to pitanje skinuto. Prosto objašnjavam logično zašto postoji mogućnost potpisivanja i zašto je Jacenjuk bio kategorički protiv toga. Porošenko je govorio da se jednostrano prekida vojna operacija, ali sukobi su obnovljeni. Zašto se to desilo? Zbog toga što su ustanici odbili da idu na pregovore ili iz nekog drugog razloga? — Način da se Porošenko održi na vlasti u kijevskoj hunti je nastavak vojne agresije protiv Jugoistoka, a zatim i da se agresija prenese na Krim. Njima je rat način života. Smisao njihovog postojanja je rat. Oni mogu ratom da opravdaju sve svoje nesreće i zatim svoj neizbežni krah. Oni nisu ni nameravali da zaista prekinu vatru. Ruski junak Igor Strelkov, koji zaista nosi ceo ruski svet, smatra da uopšte neće doći do prekida vatre. Naravno, mnogo ljudi daje svoju krv za Novorusiju, za Rusiju, ali Igor Strelkov e zajedničko ime za one ruske ljude, one stanovnike Jugoistoka koji su ustali za svoju zemlju, za svoju istoriju, za svoju civilizaciju, za svoj jezik, za svoju veru, identitet i bore se pred licem kaznene vojske ne štedeći život, polažući život na oltar Otadžbine. Ta metodičnost, ritmika, intenzitet gađanja Krematorska, Artjomovska, Slavjanska i ostalih gradova tradicionalno izloženih udarima i napadima armije i vojne hunte, zapravo se nastavlja sve vreme. U suštini, Porošenko to govori da bi skrenuo pažnju. Prvo, on ne kontroliše situaciju. Drugo, on nema nameru da prekine vojnu operaciju. Treće, čak i ako bi on želeo da je prekine, njega niko ne bi poslušao. Četvrto, otpor jugoistoka Ukrajine, Luganjska i Donjecka, uopšte neće slomiti. Kolika god da su neslaganja između Porošenka i njegovih zapadnih partnera i Rusije na pregovorima, to se zapravo na stanovnike Donjecke i Luganjske oblasti neće odraziti. Ti ljudi istrajaće do smrti za svoje postojanje, zato su sproveli i referendum uprkos Putinovim instrukcijama. Zato se oni ne zaustavljaju.

Vi ushićeno govorite o Strelkovu, a isto tako ste govorili i o Ponomarjovu. Ali na kraju Ponomarjov je uhapšen za proneveru u Slavjansku. — Nisam o Ponomarjovu ništa govorio. Njega ne poznajem. Znam da je jedan nitkov, jedini koji je glasao protiv Krima, bio deputat Ponomarjov. On nije prosto deputat Državne Dume, on je izdajnik. Jedini čovek koji je izdao naše nacionalno dostojanstvo. Postoje i drugi Ponomarjovi – dobri. Ali ništa konkretno ne govorim. Ne znam za drugog Ponomarjova.

Ponomarjov je u Slavjansku rukovodio svim snagama, a sada je Strelkov počeo time da se bavi. — Strelkov je naše lice. To je čovek koji na sebi nosi sav naš identitet. Kad ruski čovek ustane s oružjem i kaže: “Ja neću spustiti pogled, neću pognuti glavu, neću stajati na kolenima pred onima koji ubjaju moj narod, ja ću stajati do poslednjeg“ – to je primer kako treba braniti naše nacionalne interese i naše ruske vrednosti. U tom odnosu vidimo da neko dolazi, neko odlazi, neko se nalazi na visini zadatka, neko se lomi, neko se uvaljuje u političke intrige, nekoga može kupiti Ukrajinska strana, nekoga zapadna ili snaga oligarha koje sve aktivnije pokušavaju da se umešaju da bi poistovetili protest Novorusije sa ruskom stranom. Strelkov kaže: „Ja nikog ne slušam, ja slušam svoje srce, ja slušam svoj narod, ja slušam narod Donbasa, koji mi je poverio misiju da zaštitim njegov život, njegovu slobodu i nezavisnost”. Proizilazi da se Ponomarjov slomio? — Ne pratim njegovu sudbinu. Pratim sudbinu Slavjanska, pratim sudbinu Donjecka. Vidim da ni u Donjecku nije sve jednostavno. Tamo se pojavljuju i iščezavaju ljudi, i u Luganjsku isto tako. Mi ih podržavamo s nadom, videvši u njihovim očima istinu. Ali oni ne odolevaju pucnjavi, ne odolevaju komplikovanim ekonomskim, moralnim, materijalnim teškoćama, psihološkim teškoćama. Šta mi hoćemo od njih? To su obični ljudi s ulice. I odjednom oni su se našli u poziciji da se na njih navalila sva geopolitička snaga konfrontacije između Rusije i Zapada. Na Strelkovu, na jednom čoveku, na njegovoj hrabrosti, na njegovim svakodnevnim naporima za odbranu Slavjanska je sva ruska civilizacija. Zamislite, on nosi na sebi teret koji se upoređuje s onim koji nosi, na primer, naš predsednik, prihvatajući fundamentalne istorijske odluke. I evo, ako sada Strelkov izdrži… On saopštava strašne stvari, mi vidimo njegova obraćanja. On govori: „Mi ćemo izdržati samo 48 sati”. I on će tih 48 sati izdržati sam. Ako mu mi ne pomognemo…

Tu je principijalno pitanje: ako pomoć dođe u četrdesesedmom času, mi imamo šansu da spasemo jugoistok Ukrajine. Ako mi dođemo u četrdesedevetom om času – mi ćemo obavezno doći, obavezno ćemo biti uvučeni u tu situaciju jer Porošenkove kaznene ekspedicije se neće zaustaviti na jednom Slavjansku, na jednom Kramatorsku, neće se zaustaviti ni na Donjecku, ni na Luganjsku, one će obavezno proći preko Perekopa na Krim i dalje – mi ćemo morati da branimo svoju teritoriju. Zato će nas uvući u taj konflikt, ali u mnogo goroj situaciji. Strelkov daje Rusiji, Putinu, svima nama istorijsku šansu da stupimo moralno, pravovremeno, efektivno u taj neizbežni konflikt, koji nam je nametnut, koji nismo želeli, koji smo na svaki način želeli da izbegnemo, ali mi za to imamo 48 sati. Slušalac Oleg piše: “Rusija ne ulazi u konflikt iščekujući nešto ili plašeći se? Zašto?” Kakva treba da bude pomoć Rusije? — Od Rusije se traži jedno – spasavanje života. Mi smo bili sponzori spasavanja civila nad kojima je bio izvršen genocid snaga gruzijske armije, koja je ušla u Južnu Osetiju i u Abhaziju. Mi smo zbog sprečavanja genocida nad mirnim građanstvom ušli na Krim. Sada je reč o faktičkom genocidu koji se svakodnevno odvija pred našim očima nad mirnim građanstvom jugoistoka Ukrajine od vojne hunte. Mislim da bi bilo logično rešenje da se obezbedi sloboda, nezavisnost i pravo na život građanima jugoistoka. Ima mnogo načina da se to postigne. Ako ne deluju ekonomski načini, deluju politički. Ako nemaju efekta ni ekonomski, ni politički, ni humanitarni načini, ni naša ubeđivanja, onda silom: pokriti vazdušni prostor, objaviti zonu zabrane letova, ultimativno zahtevati prekid vatre pod pretnjom ukazivanja vojne pomoći DNR i LNR. Političko priznanje tih republika takođe je jedno od sredstava koje može da prekine tu situaciju. A tu su i druge forme. U suštini, sad je reč o neophodnosti primene metoda sile. Vidimo da ekonomske mere ne deluju, političke mere ne deluju, humanitarni vapaji… Obratite pažnju na izbeglice, na genocid nad stanovništvom, na to što se dešava, na apsolutnu humanitarnu katastrofukoja je tamo nastala. Ima bezbroj dokaza za to. Tamo ginu novinari. Ako ni humanitarni vapaji ne deluju, Rusiji je preostao jedan argument da to zaustavi i Rusija ima 48 sati za to, kako kaže Strelkov, čovek na kome se sve to drži. To je metod sile. Na koji način? Mislim da je Putin isprobao sve metode, koji su se pokazali neefikasnim. On je telefonirao Porošenku, on se sastao s njim u Normandiji, on se obraćao međunarodnim organizacijama, Savetu bezbednosti UN… Mi smo uradili sve, diplomatski, ekonomski, politički, apelujući na savest i sve ostalo i pritom idući na mnoge velike ustupke. Jer za Putina je razgovor sa nezakonito izabranim predsednikom Porošenkom, koga mi uopšte nismo priznali za predsednika, predstavljao na neki način nasilje nad samim sobom, za šta je trebalo snage da se izdrži. Sve je bilo urađeno. Da li mi ne priznajemo Porošenka? Zurabov se vratio u Kijev, on je bio na inauguraciji. Putin se sastajao s Porošenkom, govorio s njim telefonom. — Ne priznajemo. Kod nas ne postoji nikakav akt priznanja. Za predsedničke izbore je Putin govorio da će biti nelegalni. Ništa se za to vreme nije promenilo osim talasa genocida. Mislim da nam ostaje, pošto smo isprobali sve druge forme, samo jedno rešenje – sila. Zato mislim da je sad pravo vreme i poslednji momenat da Rusija silom podrži Jugoistok. Ali kakvom silom – to zna naš glavnokomandujući. Mi nećemo umesto njega donositi odluke hoće li će uvoditi regularne delove vojske, hoće li pomagati ustanicima, uvoditi zonu zabrane leta ili druge metode. Postoje razne metode vođenja vojnih operacija, i o njima neka odlučuju naši rukovodioci. Ali sve ostale metode su iscrpljene. To je zadatak koji sad rešava ceo narod. Putin je naš predstavnik. Putina smo mi izab

Slušalac piše: „Ne treba se nigde mešati. Dovoljno je obezbediti zonu zabrane letenja, priznati republiku, pomoći materijalno, a tamo će se oni sami snaći”. — I to sam imao u vidu. Zona zabrane letenja – to je metod sile. To je dovoljno. Mi nismo vojni eksperti, ni ljudi koji telefoniraju, ni ljudi koji rade u medijima, ni filozofi. Ja nisam stručnjak za vojna pitanja. Postoji samo jedna apsolutna činjenica – metod sile. Kad ljude ubijaju minobacačkim oružjem, kada se puca iz „Grada” od jutra do večeri po mirnim kvartovima, kada ginu civili, ne razumem kako se može zaustaviti takva situacija ako ne silom. Ako Putin ne bi preduzimao nikakve diplomatske i ekonomske poteze, ako se ne bi obraćao javnosti, već bi odjednom počeo uvođenje vojske, to bi se nekome moglo učiniti neadekvatnim. Ali sada su sve metode isprobane. Uključuje se slušalac: Putin, kako mi se čini, već odavno pomaže metodama sile, ali ćutke. Tamo već ima mnogo dobrovoljaca, samim tim i vojnika, koji kao idu dobrovoljno. Ne treba davati Evropi dodatne razloge. Voditeljka: Ali dobrovoljci su građanska lica. Regularnoj armiji dobrovoljci se već suprotstavljaju koliko mogu. Situacija je kritična. Strelkov je suviše ozbiljna figura i treba verovati njegovoj oceni. Ukoliko ima ljudi koji su učesnici naših dobrovoljačkih odreda koje smo tamo uputili, blagoslovili ih da zaštite ruski svet, rusku civilizaciju… Tamo ima članova Evroazijskog omladinskog saveza, evroazijskog pokreta koji su na prvimlinijama. Od njih dobijam informacije da se situacija potpuno izmakla kontroli, da su sve snage kojima raspolažu ustanici već uključene u borbu protiv regularne vojske, koja zatvara krug sve više i više. Superiornost trupa hunte raste, a oni već više ne izdržavaju. Niko ne bi od Rusije tražio vojnu podršku, kako je to sada uradio Strelkov, da je ta podrška koju imaju dovoljna. Ona jednostavno nije dovoljna. Vas ne zbunjuje ta činjenica što se u ustanike upisuju građani Rusije, koji tamo odlaze iz naših krajeva? Iz Karaljova su već dvojica ubijena. — To je naša država, to je ruski svet. Jugoistok Ukrajine je deo naše civilizacije, i ljudi su to čuli i krenuli tamo zato što su ih podsetile istorijske činjenice da Novorusija nije bila deo Ukrajine, zato što Ukrajina do 1991. godine nikad nije postojala u istoriji osim u kratkom periodu Petljurista, koji nikoliko nije trajao da bi ga istovremeno uništili i crveni i beli. Crveni i beli taj Ukrajinski nacionalizam nisu prihvatali. Mi smo poslušali, mi smo se setili šta je ruski svet. Na to je podsetio naš predsednik. Ljudi su se probudili i stali u odbranu svog naroda, svojih vrednosti, svoje istorije. Sada traže podršku velike Rusije. Građanska pomoć – dobro je da ustanici, dobro je da humanitarna pomoć, da sve to zaista postoji. Rusija nije odbacila Novorusiju u nevolji, ali sad je situacija kritična. Putin ne odbacuje Novorusiju, on nikog nije izdao. Zato se treba manuti alarmantnih izjava. Putin deluje veoma dosledno. Ali sad dolazi momenat kada druge metode i druga sredstva više nisu preostali. Što se tiče zone zabrane letova, to je metod sile zato što obezbeđuje mogućnost da se obori svaki leteći objekat koji se nalazi u navedenoj zoni. Oboriti ga iz naše zemlje pomoću sistema protivraketne odbrane. To je međunarodni incident. — Taj međunarodni incident već odavno traje. Krim smo pripojili pozivajući se na isto ono čime se sada rukovodimo, na izjavljenu volju građana. I u Luganjsku i u Donjecku su prošli referendume, gde je narodna volja iskazana ogromnom većinom u korist nezavisnosti. Ta dva politička subjekta žele da žive. Razumem da možda mi nismo spremni da ih primimo u sastav Rusije, kako oni žele. Možda nismo spremni čak ni da priznamo njihovu političku nezavisnost onako kako smo priznali nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Ali da obezbedimo život i slobodu tim ljudima, to je naš dug z