SAD odlično znaju da vreme radi za Putina, procenjuju komentatori. Zato nervozno provociraju Moskvu na nepromišljenju eskalaciju situacije, podržavaju i podstiču vladu u Kijevu na grubu primenu sile. Najnoviji događaji u Ukrajini – angažovanje borbene avijacije, artiljerije, oklopnih vozila i druge vojne tehnike protiv proruskih snaga na u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, u Slavjansku i drugim delovima na Jugostoku, ponovo su u prvi plan postavili pitanje: zašto Rusija ćuti, zašto ne odgovara na adekvatran način, odnosno zašto vojno ne interveniše da bi zaštitila više miliona etničkih Rusa koji žive na ovim prostorima. Zar Moskva može mirno da posmatra kako bez milosti ubijaju Ruse – mirne žitelje, žene, decu i starce? To pitanje postavljaju ne samo etnički Rusi u Ukrajini, koji smatraju da ih je Moskva izdala, nego i pojedini analitičari, komentatori i građani u Rusiji, i ne samo u Rusiji. Pitanje je, naravno, retoričko i suviše uprošćeno. Naime, ako se pod pojmom „ćutanje“ podrazumeva to što Moskva nije poslala vojsku u Donjecku i Lugansku oblast, što nije postupila onako kako je to učinila sa Krimom, onda je Kremlj zaista „ćutao“. Ali, svakome ko iole prati događaje i koji je upućen u zbivanja u Ukrajini i na međunarodnoj sceni, jasno je da nema ni pomisli o nekakom „ćutanju“. Nedavno je ruski šef diplomatije Sergej Lavrov jasno rekao da Rusija neće ćutke da posmatra ono što se u Ukrajini dešava nego će i da – deluje.

Za Moskvu, dešavanja u Ukrajini su u ovom trenutku, rekao bih, prioritet nad prioritetima, što je sasvim razumljivo, jer se radi o veoma značajnom pitanju od kojeg, u krajnjoj liniji, zavisi bezbednost i suverenitet Rusije. U takvoj situaciji, svaki nepromišljeni korak može dovesti do nesagledivih posledica, pa je i logično i opravdno što se svaki potez veoma pažljivo odmerava.

Moskva, dakle, ne ćuti. Rusija je veoma aktivna na međunarodnom planu i drugim domenima, nastojeći da neutralizuje pokušaje da joj bude ugrožena bezbednost i da bude uvučena u zamku iz koje bi se kasnije teško ispetljala. Odgovor na dilemu – zašto se i da li se ćuti, ili zašto Moskva vojno ne interveniše, dao je jedan od rukovodilaca otpora u Slavjansku, Igor Strelkov. On je, prema navodima moskovske štampe, izjavio da je gro ljudi u toj oblasti inertan i ne žuri da ustane u zaštitu svojih životnih interesa. Tako je bar bilo do sada. Narod je aktivno učestvovao na referendumu i posle toga je stao. Preovladalo je uverenje: mi ćemo glasati a Rusija će odmah uvesti vojsku. To se, međutim, nije desilo i građani sada plaćaju krvavi ceh zbog takvog shvatanja. Očigledno, isuviše su naivno i pojednostavljeno procenili čitavu situaciju. Treba reći da Moskva nije bila apsolutno iznenađena događajima koji se sada odvijaju u Ukrajini. Verovatno nije mogla da predvidi sve komponente tih događaja, ali u osnovi ih je nazirala. Ruski analitičar Aleksandar Žilin kaže da je Kremlj odavno bio spreman na sadašnja zbivanja u Ukrajini i da je još 2008 godine upozoravao na to međunarodnu zajednicu.

On otkriva navode „Vikiliksa“ da su eksperti govorili da je Rusija jako zabrinuta zabog različitih mišljenja o ulasku Ukrajine u NATO. Većina etničkih Rusa se tome protivi, što može dovesti do ozbiljnog raskola u društvu uz primenu sile pa čak i do građanskog rata. U tom slučaju Rusija će se naći pred dilemom- umešati se ili ne. U svakom slučlaju, Rusija ne bi želela da se nađe pred takvim izborom. Možda se na prvi pogled ne može tako zaključiti, ali po svemu sudeći, Putin sada deluje na osnovu ranije prognoziranih događaja. Ruski predsednik je u komunikaciji sa Obamom i Merkelovom izneo šta su ruski interesi u vezi sa Ukrajinom. Prvo, da ne dozvoli ulazak ove zemlje u NATO pakt jer bi to ugrozilo ruske nacionalne interese i predstavljalo opasnost po njenu bezbednost. Drugo, Moskva se suprotstavlja fašizaciji te zemlje i nametanje rusofobne ideologije. I treće, iako ne poslednje, Moskva želi da spreči genocid nad ruskim stanovništvom na jugoistoku države. Pomenuti ruski analitičar – a on ni iz daleka nije jedini – kaže da je Moskva ispravno postupila što nije uvela vojsku u Ukrajinu. On zapravo tvrdi, što nije teško pretpostaviti, da bi to momentalno izazvalo konsolidaciju Evropske unije i SAD, što bi Rusiju dovelo u veoma neprijatnu situaciju. Danas je situacija dijametralno drugačija. SAD žele da nametnu Evropskoj uniji svoje interese, a EU sabotira naredbe Vašingtona. I više od toga: evropska biznis elita sve žešće pritiska vlasti tražeći da odustanu od antiruskih sankcija.

Nije nikakva tajna da je Amerika veoma želela da uvuče Rusiju u oružani konflikt u Ukrajini, odnosno da navede Moskvu da tamo pošalje svoje vojne jedinice. To bi omogućilo Vašingtonu da natera zemlje EU da potpišu američku varijantu transatlanstog trgovinskog i investicionog partnerstva. Taj trgovinski pakt bi Uniju pretvorio u prirepak američke privrede. Kao rezultat svega, dobili bismo ovakvu političku konfiguraciju: Rusiju, oslabljenu oštrim sankcijama, prilično usamljenu na međunarodnoj sceni jer propaganda čini svoje; u velikom delu svetske javnosti malo se zna o suštini zbivanja pošto se prikrivaju činjenice. Dobili bismo zatim Evropu – polukoloniju Amerike i SAD – gospodara situacije na političkom, ekonomskom i vojno-političkom planu. Analitičar Aleksandar Žilin iz svega toga izvodi gotovo neverovatnu ocenu: vodeći brigu pre svega o Rusiji i njenim interesima, Putin izvlači Evropu iz američkih kandži. Prema ocenama pojedinih analitičara u Moskvi, situacija u Ukrajini je veoma rovita i složena, što uostlom i nije nikakva novost. Za protekle 23 godine (od kako je ova zemlja postala nezavisna posle raspada Sovjetskog Saveza) ukrajinska propaganda unela je među građane pometnju, podstakaviši izrazita antiruska raspoloženja. U Donjecku i Lugansku ne bi baš dočekali ruske vojnike ispruženim rukama, kako je to bilo na Krimu, već bi se našli i oni koji bi ruskim vojnicima pucali u leđa. Situacija se trenutno menja. Komentatori ocenjuju da se pojavljuje razočarenje u huntu koja je došla na vlast u Kijevu. I to sad, kad je toplo vreme, a u decembru, zemlju očekuju hlad, glad i haos. Ukrajina se pretvara iz nepostojeće države u problematičnu teritoriju koju treba da uzmu pod starateljstvo EU i Rusija, a može se doći i do situacije da sada politički pasivni građani- rudari, metalurzi, trgovci i drugi- posegnu za pijucima i vilama, zato što neće imati čime da hrane decu. To bi mnogima otvorilo oči, ne samo u Ukrajini, nego i u većem delu Evrope. Tako bi Rusija mogla da igra glavnu ulogu spasioca, kada Ukrajina postane ozbiljan problem za EU. Valja primetiti da se već danas pojedini regioni nalaze u velikim teškoćama, a Donjecka Narodna Republika uputila je apel za pomoć zbog nadolazeće humanitarne katastrofe. Na jugoistoku zemlje u pojedinim gradovima nema struje, vode i prehrambenih proizvoda. SAD odlično znaju da vreme radi za Putina, procenjuju komentatori. Zato nervozno provociraju Moskvu na nepromišljenju eskalaciju situacije, podržavaju i podstiču vladu u Kijevu na grubu primenu sile. Podršku članica -G-7 vojnim operacijama u Ukrajini protiv nenaoružanih građana, premijer Medvedev nazvao je „cinizmom bez granica“, a predsednik Putin je u komentaru povodom ovog sastanka bez učešća Rusije ironično poželeo učesnicima „dobar apetit“.

Nikakve eskalacije po željama Amerike nema i verovatno je neće biti – procenjuju komentatori u Moskvi. Bar do one granice koja se više ne bi mogla tolerisati u slučaju masovnog progona i masovnog zločina nad civilnim stanovnistvom. Sada je potrebna podrška armiji novoproglašene republike, kaže Žilin. Treba otvoriti koridore za odlazak ruskih dobrovoljaca iz redova oficira – rezervista i specijalaca. To će pomoći da se smanje žrtve proruskih boraca i mirnih građana. Ovaj analitičar procenjuje da se ublažava retorika Obame u odnosu na Rusiju, što je bilo uočeno tokom posete američkog predsednika Poljskoj, a kada je rekao da je spreman da se sastane sa Putinom. Žilin kaže da „u okruženju američkog predsednika nisu sve same budale“. Obama je već strateški poražen od Putina oko mnogih pitanja: Krima, Istoka Ukrajine, Sirije, Avganistana, Iraka, Irana, Katara, Kine. On bi sada želeo da posadi Putina i ukrajinskog predsednika Porošenka za isti sto, želeo bi da ih izjednači, pri čemu bi on, Obama, bio u ulozi pokrovitelja i staratelja. S druge strane, želeo bi da odvrati Putina od planova na jugoistoku Ukrajine i centralnim delovima zemlje. Ali, po oceni ovog analitičara, Obama je u zabludi. Putinu nisu potrebni restlovi u vidu nekoliko ukrajinskih oblasti, već u najmanju ruku cela Malorusija. A ako uslovi dozvole, i cela Ukrajina. Nije li to suviše megalomanski? Za ovog komentatora očigledno – nije. Poznati ruski vojni ekspert Mihail Timošenko takođe je protiv vojne intervencije Moskve u Ukrajini. On kaže da je za uvođenje ruske vojske za zaštitu civilnog stanovništva ili slanja ruskih mirovnih snaga potrebno u najmanju ruku odobrenje Saveta bezbednosti UN, što je u sadašnjim uslovima nemoguće izdejstvovati. Uvođenje vojske bez takvog odobrenja bilo bi ocenjeno kao direktna vojna agresija. Tada bi se radilo ne o uvođenju najoštrijih sankcija protiv Rusije nego o pravoj blokadi zemlje i uvođenju NATO trupa na zapad zemlje, a verovatno bi i mnoge sada „neutralne“ zemlje za takav korak zamerile Moskvi. Za Kijev, to bi predstavljalo potvrdu o ruskoj „agresiji“ o čemu i galame sve vreme. Osim toga, Timošenko smatra da garnitura u Kijevu na istoku sprovodi klasičan terorizam, a ne nekakvu antiterorističku akciju. Da je reč o svojevrsnom državnom terorizmu, a ne „antiterorističkoj akciji“ svedoče i ruski izaveštači sa lica mesta. Jedan od najpoznatijih ruskih novinara, Nikolaj Versagov, izjavio je da je spreman da svedoči pred bilo kojim sudom da su „ukrajinski avioni bombardovali mirne građane“. ,,Imamo situaciju kakva je bila u Španiji uoči Drugog svetskog rata“, kaže jedan od komandanata odbrane Donjecke Narodne Republike čiju izjavu beleže moskovski mediji.

Strašno je i predstaviti šta očekuje Donbas i Lugansk ako ih slome oni kojima su nekoliko godina aktivno ispirali mozak i napajali ih rusofobijom. Danas je Ukrajina smrtno i neizlečivo bolesna, reči su mnogih ruskih reportera koji izveštavaju iz Ukrajine. Posle radosnih komentara na društvenim mrežama o tragediji u Odesi, gde je zaživo izgorelo ili likvidirano nekoliko desetina mirnih građana, može se govoriti o mogućnosti „psihičkog loma“ u nekim glavama autora takvih tekstova, jer razum ne može da poveruje da ljudi u normalnom stanju duha mogu tako cinično da se odnose prema unakaženim telima svojih sunarodnika. Prema rečima mnogih analitičara, mržnja je ono što „hrani“ takvo ponašanje, odnosno mržnja prema svemu što je rusko. U jednom delu ukrajinske javnosti, zatrovane dugogodišnjom propagandom, na Ruse se gleda kao na okupatore i najveće zlo ovog sveta. Reporterka Galina Sapožnjikova koja je ovih dana boravila u pojedinim regionima Ukrajine piše: ,,Ukrajinci ne shvataju da pucaju sami na sebe“. Drugi izveštači i analitičari postavljaju pitanje: zar nije bilo dosta krvi, zar proteklih decenija, evo već čitav jedan vek, zar nije bilo dovoljno patnji i stradanja? Sada se međusobno ubijaju pripadnici dva srodna naroda, povezana sa hiljadu niti, ne samo tokom života u zajedničkoj državi nego i tokom jednog izuzetno dugog istorijskog perioda. Rusija sigurno nije želela ovakav tok događaja, jer to nije bilo u njenom interesu. Prema oceni ruskih zvaničnika, eskalaciju su osmislile, pripremile i podstiču je SAD u cilju ostvarivanja sopstvenih interesa i ciljeva. Međutim, kako će se situacija dalje razvijati zavisi od mnogih činilaca. Razgovori Putina i zapadnih državnika na proslavi 70-godišnjice iskrcavanja saveznika u Normandiji u Drugom svetskom ratu može da označi izvestan napredak u smirivanju strasti, ali je teško poverovati u nekakav suštinski zaokret. Moskva je, prema rečima Lavrova, izrazila nadu da će SAD iskoristiti svoj uticaj na Porošenka da zaustavi nasilje i kaznene operacije na jugoistoku Ukrajine. Lavrov je takođe uputio apel da „spoljni igrači“ ne prave nove tenzije kojima samo produbljuju već dovoljno duboku krizu. S druge strane, Obama i Kameron zahtevaju od Putina da „normalizuje odnose sa Zapadom oko krize u Ukrajini“, što je, istina, teško razumljiv zahtev. Možda će ponešto ipak biti jasnije po završetku ovog skupa. I.R.