Sada na 70-godišnjicu najveće desantne operacije u Drugom svetskom ratu jasno je da Amerika ne želi da se povuče iz Evrope. Krug istorije kao da se zatvorio. Posle 70 godina od iskrcavanja zapadnih saveznika u Normandiji odnosi sa Moskvom opet su bremeniti rivalstvom, sumnjama, pa i vojnim pretnjama. Kao što je Staljin svojevremeno požurivao London i Vašington da izvrše invaziju i otvore Drugi front u Evropi, pa je i sumnjao da zapadni saveznici s tim potezom namerno odugovlače ne bi li Crvena armija što duže sama ratovala i iskrvarila protiv nacističke Nemačke, tako već duže Moskva sumnja u američke namere oko širenja NATO-a na istok, kao i u američki antiraketni štit u Evropi. Staljin nikada nije previše verovao Amerikancima i Britancima, imao je dobre informacije o kontaktima zapadnih obaveštajnih službi s predstavnicima nacističke Nemačke u Švajcarskoj, već početkom 1944. godine kada se, zapravo, i nazirao kraj Drugog svetskog rata. Sovjetski Savez je poneo najveći teret tog rata, Crvena armija je slomila kičmu Vermahta, na Istočnom frontu bile su angažovane najbrojnije i najbolje jedinice Vermahta, na Istočnom frontu vođene su i najveće bitke Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je imao i najveće ljudske i materijalne gubitke. Pa ipak, godinama neki krugovi na Zapadu pokušavaju da to ospore, godinama neki krugovi u Evropi, pa čak i evropski parlament, izjednačavaju nacizam i komunizam. A sigurno je da, ako se izuzmu neke zajedničke tačke kao što su veličanje odnosa snaga na štetu prava, komunistička i nacistička ideologija sasvim su različite.

Prva je emancipatorska i vezana je za tradiciju individualističkog zapadnog humanizma. Druga je „holistička” i prednost daje rasi i narodu. A totalitarizam, zavapiće neki? Totalitarizam je skupno obeležje 20. veka… Vladimir Vladimirovič Putin je u Parizu na dan „D”, kao neosporni lider nove i moćne Rusije, tek da neki na Zapadu ne zaborave ko je dao najveći doprinos pobedi nad nacističkom Nemačkom. Iako verujem da je Vašington, zapravo, potajno priželjkivao da Putin i ne dođe u Pariz.

Jer, SAD pritiska Francusku da Pariz, zbog Krima i Ukrajine, odustane od prodaje dva nosača helikoptera Rusiji, i posla vrednog oko 1,2 milijarde evra. No, Francuzi kažu da će oba nosača helikoptera, klase „mistral”, isporučiti Rusima. Jedan je već dobio ime „Vladivostok”, a na drugom brodu će francuski brodograđevinski radnici lepo ispisati ime „Sevastopolj”. Glavna ratna luka ruske flote na Crnom moru. Iz Brisela prozivaju Srbe i Bugare zbog onih cevi za ,,Južni tok”, a Francuzima niko iz Brisela ni da zucne za dva nosača helikoptera za Ruse…

Kriza u Ukrajini ogolila je suštinu prave politike Zapada prema Rusiji. Od početka je to, od strane Zapada, bilo jedno neiskreno partnerstvo. Možda je čak i lažna klasična fasada od obojene šperploče, koju je domaćin istakao u čast 70 godina od velikog iskrcavanja u Normandiji.

Možda je arhitektonski dekor sasvim adekvatan, jer i u svojim slavnim danima NATO je bio više iluzija nego suština, ali je jučerašnji događaj u Parizu neautentičnost podigao na jedan viši nivo. Prvobitan cilj NATO-a nije se sastojao samo u tome da odvrati Sovjetski Savez od invazije na Zapadnu Evropu, on je bio koncipiran tako da trajno angažuje SAD u Evropi, uz istovremeno „obuzdavanje” Nemačke. Trebalo je da stari neprijatelji budu svezani i kontrolisani.

No, 1991. godine posle raspada SSSR-a i Varšavskog ugovora, kao i okončanja prve faze hladnog rata, uloga SAD u Evropi nije se izmenila. Američka desnica ne želi da se „povuče” iz Evrope, naprotiv NATO je dobio ulogu evropske baze za strategiju globalne intervencije. Ulogu Nemačke koja je godinama posle 1945. bila „obuzdavana i kontrolisana”, trebalo je da dobije Rusija.

Zapadni stratezi su se ponadali da će svom starom protivniku ponuditi dovoljno zamki raznih vrsta partnerstava da bi Rusiju imali pod kontrolom. I to je išlo dok je u Kremlju vladao Boris Jeljcin, iako je i on u svojoj knjizi „Borba za Rusiju” napisao: „Uvek sam smatrao da Rusija treba da ostane jaka sila u svakoj epohi”. Sada na 70-godišnjicu najveće desantne operacije u Drugom svetskom ratu jasno je da Amerika ne želi da se povuče iz Evrope. Kako onda osporavati Rusiji njene interese u postsovjetskom prostoru? Ako su Amerikanci ne tako davno vojno intervenisali borbenim avionima i nosačima helikoptera u Latinskoj Americi, zato što je jednog američkog studenta otela i istukla neka grupa pijanih lokalnih desperadosa, kako onda Rusiju osuđivati za sve događaje u Ukrajini?

Jer, Ukrajina je pokazala da američka dominacija nije večna, iako je 20. vek bio američki vek. Prvi svetski rat je uklonio Britaniju sa svetske scene, Drugi svetski rat je to isto učinio sa Nemačkom, hladni rat je razorio SSSR i iscrpeo Rusiju, 21. vek neće pripadati Americi, pošto ni u 20. veku ona nije diktirala događaje. Većinom je osujećivala volju drugih. To je opis oba svetska rata, u manjoj meri i hladnog rata. I.R.